Koja je „to stvar“?

Nakon što sam napisao prethodni blog „Šta ako ne uspe“ dobio sam puno mejlova gde su me ljudi pitali kako sam shvatio šta želim da radim, na osnovu čega sam doneo odluku, u šta sam verovao na tom putu i mnoga druga pitanja.

Moj odgovor je bio vrlo jednostavan, samo sam sebi dao odgovor na pitanje:

Pre par godina sam bio na koncertu Ozzy Osbourna, dok mu je još uvek glavni gitarista u bendu bio Zakk Wylde. Zakk ima taj bajkerksi still, nosi kožne jakne, čizme, lanac oko pojasa, ima dugu kosu i bradu i između svake pesme tokom nastupa pije pivo. Iako možda neki ljudi ne vole njegov stil muzike, većina poznavaoca gitare se slažu da je on jedan od najuticajnijih gitarista današnjice. Nakon tog koncerta, drug sa kojim sam tamo bio je celo veče pričao sa oduševljenjem kako Zakk Wylde svira gitaru. Zatim je rekao kako bi i on voleo da ume tako da svira.

[ezcol_2third]

„Ne, ne želiš“ – prokomentarisala je naša drugarica.

„Ne, stvarno bih voleo“ – pokušao je da je ubedi.

„Ne, ne želiš“ – prokomentarisala je naša drugarica.

„Ne, stvarno bih voleo“ – pokušao je da je ubedi.

[/ezcol_2third] [ezcol_1third_end][/ezcol_1third_end]

„Ne. Jer tebi se zapravo samo sviđa ideja o sviranju gitare. Da zapravo voliš to da radiš, ti bi odavno već svirao“ – nakon ove rečenice, drugarica koja već 15 godina svira klavir, ispričala nam je koliko je vežbe potrebno zaista da bi se dostigao taj nivo, plus turneje, plus nastupi i snimanja. Ona se bavila muzikom još od vrtića, zavšila je osnovnu i srednju muzičku školu kao i muzičku akademiju. Od jednom, sviranje gitare mu nije više bilo tako privlačno.

Mnogi ljudi u malim naletima inspiracije pričaju o velikim životnim projektima. Pričaju o njima sa tolikim ushićenjem, i jedva čekaju da dođu kući da počnu da rade na njima. A onda kada dođu kući, prvo moraju da skuvaju kafu, pa dok voda provri, oni se malo poigraju na Facebook-u, pa onda iskoči par interesantnih klipova i slika, pa pogledaju na sat, 20h45, pa kažu sebi „počeću od 21h, to je pravo vreme za početak“. Pa dok su se okrenuli onda je 21h05 pa kako sad da počnu kad već kasne „možda da ipak sačekam 22h pa da počnem tad, ili da možda ipak počnem od sutra“. A to sutra nikada ne dođe.

Iz mog iskustva problem je obično jedna od dve stvari:

[ezcol_1half]Iz nekog razloga izbegavaju da počnu da rade na svojim ciljevima[/ezcol_1half]

[ezcol_1half_end]Ciljevi im nisu dovoljno bitni[/ezcol_1half_end]

 

[ezcol_1third][/ezcol_1third] [ezcol_2third_end] Pa, šta ti je stvarno bitno? Da, tebi? Koja je to stvar koja te već danima drži budnim dok razmišljaš o njoj? Ta stvar za koju ti sjajne ideje padaju na pamet u 3 ujutru, pa sutradan ili vrištiš od uzbuđenja ili ne možeš da veruješ koliko je to zapravo bez veze? Ta stvar koju iznova želiš da uradiš sve bolje i bolje i nikada nije dovoljno dobra? Ta stvar zbog koje non stop kasniš? Ta stvar o kojoj toliko voliš da pričaš? Zbog koje ne možeš s mirom da sediš na mestu ako ne moraš? [/ezcol_2third_end]

Ali onda kada sedneš da radiš na njoj, kada ti sati proleću kao minuti, kada si izgubljen u trenutku, kada upijaš svaki detalj, razumeš svaki delić i slažeš tu ogromnu slagalicu, za koju ni sam nisi 100% siguran kako treba da izgleda na kraju. Ta stvar zbog koje jednostavno zaboraviš na sve drugo. Ta stvar.

Pa, koja je to stvar? Šta čekaš?

Nikola Rajić
Dipl. Ing. Organizacionih nauka
Trener i facilitator