Komunikacione veštine – Razumemo da se ne razumemo

„Svet je bio tako nov, mnoge stvari još nisu imale ime i, da bi se pomenule, trebalo ih je pokazati prstom.“ – G.G. Markes

A zatim smo počeli da pokušavamo da sopstveno iskustvo opišemo jezikom i upravo to radimo do dana današnjeg, pokušavamo. Komunikacione veštine ostaju sredstvo pomoću koga se razumemo i ne razumemo.

„ Kada želimo da drugima opišemo sliku našeg unutrašnjeg sveta ili iznosimo apstraktne ideje ili naše lične doživljaje i interpretacije sveta oko nas, koristimo jezik. Komunikacione veštine odjednom dobijaju na značaju.  Jezik nam daje ogromnu slobodu ali nas i ograničava i to ne ograničavajući naše misli, ali ograničavajući da te misli na pravi način prenesemo drugima, obično na dva načina:

1. reči koje izgovaramo mogu potpuno neadekvatno da opišu naše misli
2. za druge ljude, reči koje mi izgovaramo mogu imati sasvim drugačije značenje, jer drugi ljudi imaju potpuno različita iskustva od nas.

Da li ste nekada prisustvovali događaju i kasnije u razgovoru sa ljudima koji su bili prisutni na istom mestu shvatili da ste potpuno različito doživeli ono što se tamo dešavalo. Gotovo kao da niste bili na tom istom mestu i u to isto vreme zajedno. Ono što smo mi primetili potpuno se razlikovalo od onoga što su primetili drugi ljudi i samim tim naš osećaj vezan za neki događaj bio je potpuno drugačiji od osećanja ostalih. Izvini, jesmo li bili na istom mestu? i Odakle ti to? često se postavlja kao pitanje kada pokušamo da zajedno prepričamo neku situaciju. Ovo zavisi od toga kako koristimo naše komunikacione veštine.

Čije komunikacione veštine nisu dovoljne? Ko je u pravu?

Naravno…niko u potpunosti.

Setimo se poznate anegdote o Nikoli Pašiću:

U Sporu dva radikalska prvaka trebalo je da presudi Nikola Pašić. Primi prvoga, sasluša ga pažljivo, i kaže mu:

– U pravu ste, gospodine!

Primi drugoga, sasluša i njega pažljivo, pa mu kaže:

– U pravu ste, gospodine!

Sekretar koji je tu bio prisutan, ne izdrža:

– Ali, gospodine predsedniče, kako ste mogli jednom da kažete kako je u pravu, i drugom da kažete kako je u pravu? To nema smisla!

A Pašić, je kažu, pogladio bradu:

– Momče, i ti si u pravu!

Rekli bismo da su upravo Pašićeve komunikacione veštine i razumevanje ljudi bile ono što ga je tako dugo održalo na političkom vrhu u burnim vremenima.

Komunikacione veštine i realnost

Mi zapravo i ne znamo šta je realnost i kada pominjemo da je nešto realno to je samo naša pretpostavka o tome kakav je svet oko nas, a informacije koje smo dobili potiču od naših čula, koja imaju jako mali opseg zapažanja. Zapažamo ono za šta smatramo da nam je u tom trenutku značajno. Ukoliko ne smatramo da su komunikacione veštine važne, realnost za nas ima samo jednu dimenziju.

Neurolingvističko programiranje istražuje kako nas naše misli (Neuro) kroz naše reči koje izgovaramo (Lingvističko ili Komunikacione veštine) vode u akciju (Programiranje).

Uglavnom možemo samo da nagađamo koji mali deo sveta smo opazili i predpostavljamo da tamo, van našeg čulnog opažaja postoji ogroman svet raznih informacija, koje nismo u stanju da primetimo. Dakle, mi stvaramo našu realnost iz našeg čulnog iskustva i to je naša apsolutna istina i naše viđenje sveta. Ma daaaj, budimo realni, sada dobija sasvim drugačiji smisao.

Ipak tada, kada smo sigurni u činjenice, u neporecivu istinu koju smo opazili svojim čulima, govorimo o tome kao o realnosti.  I to je za nas stvarnost.

I onda tu ne stajemo, već pokušavamo da naše iskustvo, našu stvarnost pretočimo u reči i tada nastaju najmanje tri nesporazuma zbog pravca u kome nam komunikacione veštine mogu nedostajati:

Šta nam donosi nedostatak komunikacione veštine?

1. Mi prevodimo naše iskustvo u reči, i dobijamo samo nepotpunu refleksiju. Često ljudi mogu pomisliti da je naše iskustvo isto što i naše reči, odnosno jezik koji koristimo da ga opišemo. Kakva nam je komunikaciona veština, takvi smo mi.
2. Možemo pomisliti da drugi ljudi dele naše pretpostavke i samim tim ćemo propustiti važne delove naše poruke, pretpostavljajući da oni već znaju ono što i mi znamo. Time možemo zbuniti druge ljude, iako bez namere da ih obmanjujemo.
3. Možemo potpuno pogrešno razumeti druge ljude jer iz našeg sopstvenog iskustva popunjavamo praznine koje  drugi ljudi ostavljaju koristeći svoje komunikacione veštine kako najbolje znaju i umeju, nesvesni nesavršenosti jezika. Često možemo pomisliti da zato što delimo isti jezik delimo i isto iskustvo. Izražavajući se rečima mi brišemo veliki deo našeg iskustva, jer je komunikacija suviše spora i nesvršena da bi jezik preneo sve informacije, pa mi moramo da odaberemo, što znači da moramo da izostavimo mnoge stvari. Time nekim elementima dajemo veću težinu, a neke aspekte minimalizujemo.

Da bismo bolje razumeli druge ljude, svet oko nas, interpretacije koje imamo mi sami i koje će se vrlo verovatno u velikoj meri razlikovati od viđenja drugih ljudi, bilo bi zaista korisno da sve ovo imamo na umu kada primetimo da komunikacija ide u neželjenom pravcu. Važno je da širimo svoje viđenje sveta izoštravajući svoja čula i  budemo dovoljno fleksibilni za viđenja sveta drugih ljudi. Da unapređujemo svoje komunikacione veštine i time da preciznije prenosimo svoju poruku. Da se unapređujemo i rastemo i budemo najbolja verzija sebe. Takođe, budimo svesni komunikacionih veština ili nespretnosti drugih ljudi.   Svi smo bar delimično u pravu i zbog toga sve je ok.

Jelena Kantar Kostić
NLP Master