Zašto je važno biti usaglašen sa sagovornikom

Trebalo je da imam sastanak sa svojim direktorom. Tema je bila pregovaranje za određeni budžet za projekat, uz to da projekat treba da bude kompletno pod mojom kontrolom, jer je vezan isključivo za moj opis posla i poziciju u organizaciji. Kako smo uvek imali dobar odnos, bilo mi je neverovatno koliko je odbijenih stvari bilo vezano za moje odeljenje. Toliko smo se dobro slagali dok radimo, a sve se radilo onako kako je on hteo.

Za ovo posebno pitanje sa sastanka trebalo je da mene on prati, a ne ja njega. Trebalo mi je njegovo poverenje da mogu da iznesem stvari do kraja i da će sve biti u redu, ali sve nakon toga je tražilo da budem samostalnija.

Ušla sam u njegovu kancelariju, ponašala se uobičajeno. Smejali se, imali kratak razgovor o stvarima koje se dešavaju trenutno, a onda se spontano prebacili na temu zbog koje smo se sastali. Dao mi je vremena da iznesem sve stavke. Na kraju se nasmejao i rekao: „NE“. Jednostavno, kratko – ne, i dodao na kraju da smo i to pitanje rešili i da se vidimo kasnije. Naravno da sam progutala knedlu, ustala lagano i uputila se ka vratima. Pre nego što sam izašla okrenula sam se ka njemu i shvatila da je on uveliko nastavio sa svojim poslom. Nije me čak ispratio ni pogledom do vrata.

Izađoh i kako su se vrata zatvorila, tako se stvorilo pitanje: „A šta je u opšte u njegovoj glavi i dokle ćemo ovako?“. Shvatila sam da je vreme za jednu od NLP tehnika – usaglašenost. Bez najave za novim sastankom vratih se unutra. Zatvorih vrata, a on zastade iznenađeno i pogleda me obrva podignutih, usta u obliku slova O i onda kao da se preneo iz sna upita me: „Šta se desilo?“  Veoma je direktan i ne bi mu bio prvi put da izbaci nekog iz kancelarije, čak i da povisi ton i izvređa osobu, ali ako je i to cena koju je trebalo da platim, bila sam spremna na sve samo da nemam uvek isti rezultat sa njim.

Bez reči sam uzela stolicu koja je bila preko puta njega, i stavih je sa strane stola. Sela sam. Zauzela potpuno istu pozu kao on – položaj nogu, ruku, glave, pogleda i mikro ekspresija. Pogledah ga u oči i tonom kojim je on govorio rekoh mu: „Nije mi dovoljno samo reći ne, hoću da čujem više od toga i da razumem razloge“. Primetila sam kako diše i usmerila se da osetim kakvo je to njegovo stanje, pre nego da ga osudim i počnem sa svojim kukanjem o nepravdi. Zauzimajući samo telom njegovu pozu, pomerajući svoje ruke, noge, disanje i koristeći njegov ton shvatih da on nije uopšte bio fokusiran na moj projekat i priču. Dok mi je objašnjavao razloge počela da pratim njegov izbor izraza i reči. Shvatih da on i ja nismo u opšte na istom „terenu“.

Projekat mi nije bio toliko značajan koliko da se shvatimo. Sve do ovog trenutka sam bila ubeđena da se mi stvarno razumemo. Realnost, u kojoj ja nisam živela, je govorila skroz suprotno. To što smo bili fini jedan prema drugom i što su mi delegirani zadaci od njega nije govorilo da se razumemo, već je bila samo pristojnost u pitanju i delegiranje zadataka. Ništa više od toga.

Počeh da svoj projekat objašnjavam kroz njegove izraze, ton, i sve vreme prateći njegove promene u izrazu lica počela sam da naglašavam ili spuštam ton glasa. Kako bi mi na nešto odgovorio, tako sam istim tonom birala njegove reči i pokazivala šta sve podrazumeva taj projekat. Kada bi istakao neki interes ili brigu, čak i onda kada nisam imala odgovor, nisam ga ubeđivala već njegovim rečima govorila da su to stvari koje ćemo zajedno rešiti kada dođe vreme za to. Izađoh iz kancelarije sa potpisom i odobrenjem. Potpuno nova era je krenula u našoj komunikaciji, ali ne zbog toga što se on promenio, već zbog toga što sam ja počela da učim njegovu mapu sveta. Shvatila sam da kada stvari ne idu u komunikaciji sa sagovornikom nije uvek sve do drugih, ima često trenutaka kada se zatvorim u svoju agendu i postanem nefleksibilna.

Jasno je da je ekologija mog cilja bila usklađena sa organizacijom i postojala je dobrobit za zaposlene. Sve što je zahtevao moj posao jeste da branim interese firme i da nađem način kako da drugima to prenesem.

Otpor se često javlja zbog promene koju treba da napravimo, a u konfliktu je sa onim kako smo navikli da delamo. Odnosno, iste stvari mogu biti rečene i prezentovane na stotine načina, ali mi naučimo samo jedan i mislimo da ceo svet treba da se prilagodi nama.